Ima više u nama

„Voljen može biti svako,
ali suština je u voljenju drugog.“

Svesna sam da nijedno pisanje ne može poslužiti kao jedinstvena univerzalna istina o ljubavi, ali verujem da ovo moje iskustvo može poslužiti drugima kao vodič na putu do sopstvene spoznaje o ljubavi.

„Sve se desilo u trenu, na pločniku sumorne terase osedele ograde. Čežnji u susret krenuli smo hrabro istim korakom.“ Nekoliko godina kasnije počeli smo da živimo zajedno. Putovali smo svuda, radovali se, maštali i kovali planove za budućnost. Želeli smo decu, i da se posvetimo jedno drugom. Da odemo što dalje odavde, od svih. Mnogi su mi govorili da neću biti srećna sa njim, da smo previše različiti, i da on nije čovek za mene. Protivila sam se svima i nisam dozvoljavala da nam iko stane na put.

I odista niko i nije. Do nas samih.

To je bila moja prva ljubav, prava, iskrena. Istina je da me je ta ljubav koštala svega – prijatelja, porodice, slobode… Ali, nastavila sam da volim. Nadala se da će sve to proći. A onda sam se jednoga dana upitala: „Da li je ovo prava ljubav?“ Ali ljubav koja uslovljava, koja želi da napravi od tebe nešto što nisi, ljubav koja zabranjuje da radiš ono što voliš i što te čini srećnim… hej, pa to ne može da se nazove ljubavlju.

Jer ljubav samo i jedino može biti bezuslovna.

Svaka druga ljubav nije potpuna ljubav. A ja sam se zapetljala u onu najgoru – fatalnu. Ja sam je učinila takvom. Bilo je bezbroj situacija kada mi je srce htelo pući od bola, kada sam pakovala kofere, odlazila i vraćala se. Ali, kad god bih se vratila, u meni se nešto gasilo. Zapravo, gasila sam se ja, moja duša, i sve ono što sam prava ja, polako je bledelo.

Postala sam neko drugi, neko koga ja sama nisam poznavala.

Toliko obasipanja pažnjom, pružanje svega što poželiš i onda loš momenat pokvari sve. Hiljadu radosti ne vrede kao jedno mučenje. Trag se poznaje… Nije kriva razlika u mislima među nama, ni posesivnost, ni svađe, krivi smo mi, kao dva kriva zapetljana stabla.

Ta naša „agresivna“ strastvena, nenormalna ljubav bila je lepa samo na trenutke. Ali bez razuma. Udarali smo glavom kroz zid i šta nam je ostalo? Krhotine… U toj ljubavi se emocije ne mogu kontrolisati, ona boli i povređuje, ali joj se uvek vraćamo. Verovatno, zato što mislimo da je prava samo ako toliko boli.

Ovakve ljubavi daju ti neku ekstazu, osećaj moći i posebnosti. Mislili smo da se sve vrti oko nas i da smo mi centar sveta.

Idealizovali smo jedno drugo i nemarno se ponašali prema okolini. Postojali smo samo jedno za drugo, a to nije dobro…

Priče o lošim momcima i dobrim devojkama koje ih menjaju se ne događaju.

Osećaj da možeš nekog promeniti zauvek budi ushićenje ali kratkog je daha. Ne postoji tako nešto. Ne treba se zavaravati. Kada se ljudi nađu u takvoj situaciji misle da se samo oni tako osećaju. Da je samo njihova ljubav tako jaka i tako dobra. Možda zvuči grubo , ali kada uđemo u taj začarani krug, na neki način postajemo mazohisti i prosto volimo da patimo i da nas boli.

Obostrano smo imali strah od napuštanja, a zbog toga dolazi do ogromne ljubomore i pokušavanja kontrolisanja druge osobe. Primetila sam da mnoge devojke euforično govore o tome, kako su njihovi partneri mnogo ljubomorni. Ja sam prošla kroz to.

Želela bih da sve te devojke sada shvate da ljubomora nije dokaz ljubavi, da se ne vode time – što veća ljubomora, to snažnija ljubav. Već da je to zapravo partnerova nesigurnost u samog sebe.

U takvim vezama ima mnogo psihičkog nasilja koje se uzima kao najnormalnija stvar i da tako treba da bude.

Kada si mlad, obično ti se desi takva ljubav, jer si neizgrađena ličnost. Isto tako, ukoliko nam nešto fali, ukoliko smo odvojeni od roditelja, u partneru tražimo ono što nismo imali – stub oslonca i autoritet. I tu nesvesno pravimo veliku grešku – postajemo pokorni, ćutimo, povlačimo se, a time samo dajemo zeleno svetlo partneru za nadmoć.

Ne mogu da živim bez tebe – reči su nestabilne osobe, posesivnog duha.

Kada uđem u suštinu i dubinu ove izjave, shvatam da tu nešto ne štima. Taj vapaj je zapravo prvi znak za uzbunu. Na početku može zvučati simpatično, ali ukoliko vam neko stalno to govori zapitajte se. To je zamka koja ozbiljno kvari emotivne odnose. A o njenoj razornoj snazi jedva se usuđujem da pišem. Meni jako bliska osoba zbog takve izjave je izgubila život. I zato čvrsto stojim iza toga, da sve što je previše nije dobro. Iako mi je na početku to veoma prijalo, kasnije me je gušilo i stvaralo paranoju.

Uočavanje razlike između prave tj. zrele i fatalne ljubavi nije lako.

Mikelandjelo je rekao: „Kad pripadam tebi, tad konačno potpuno pripadam i samome sebi.“ Ja bih rekla da kad potpuno pripadamo sebi tad možemo istinski pripadati nekome. Samo srećni možemo usrećiti druge. I samo ako volimo, možemo iskusiti kako je zaista biti voljen.

Voleli bismo da čujemo tvoje mišljenje o ovome...