Tokom ovog leta dosta sam fotografisao. Pokušavao sam sebe da pronađem kroz sve što mi je spontano nailazilo na put, a moglo se iskoristiti kao tema za fotografiju.

Fotografisao sam pejzaže, portrete, eksperimentisao sa konceptualnom i makro fotografijom. Vežbao sam, učio šta mi ide, i šta ne ide.

Shvatio sam da je i ovde stvar o putu, a ne o cilju.

Priča koju fotografija prenosi je za mene jedan od najbitnijih elemenata dobre fotografije. Istina je da ona definiše vrednost fotografije.

Trenutak uhvaćen u oku fotografa i memoriji aparata sposoban da ispriča priču o sebi je ideal kome verovatno svaki fotograf teži. Takvih fotografija dosta pronalazim na sajtu Nacionalne Geografije. Kroz njih vidim i doživljavam priče koje me inspirišu i pokreću da potražim slične u svom svetu.

Fotografija mnogim ljudima posluži i kao podsetnik na priču koje su bili deo. U taj smisao priče kao elementa fotografije mogu staviti većinu fotografija sa Fejsbuka i nekadašnjih pravih foto-albuma. Koristimo ih kako bi ih podelili sa drugima, ali i da bi jednog dana oživeli uspomene na priču u kojoj smo bili.

Smisao ne mora biti očigledan. Kao kod ove fotografije koštica od šljiva. Iako možda deluje neinteresantno nekome sa strane, mene podseća na dan kada sam sa roditeljima pripremao pekmez od šljiva. I zato je volim.

Kao i ovu fotografiju prvog dana jeseni nad krošnjama u mom komšiluku.

Zato što su lične, i deo moje priče, one su mi vredne.

Ljudi se tu dosta razilaze kada je fotografija u pitanju. Zato što ne vidimo svi isto fotografiju, i za to je potrebno razumevanje. Dok je neko „vidi“ dušom, neko drugi je „vidi“ samo očima.

Jedna od fotografija koja je na mene ostavila snažan utisak pre par godina, i koju iznova i iznova pogledam je fotografija Samuela Arande, proglašena za novinsku fotografiju 2012 godine.

U meni, ova fotografija budi dosta toga. Iako nemam bliži kontakt sa ličnom pričom koja se dešava na njoj, osećam patnju, ranjivost, vapaj, pružanje utehe. Vidim univerzalnu priču sebe i drugih. Jer svi u jednom trenutku se nađemo u jednoj od ove dve uloge.

Iako potresna, za mene je ova fotografija je o nečemu višem, o čovečnosti, o osećaju brige za drugoga koji dolazi duboko iznutra i prevazilazi „slojeve“ ega, religije i stigmi. On ih poštuje, ali prevazilazi.

A to je jedna od bitnijih životnih pouka.

Ja se vezujem za one fotografije koje nose neku višu mudrost, poruku, smisao. One koje otvaraju i proširuju vidike, menjaju me i osvešćavaju.

Iako sam sada samo posmatrač, sa željom za učenjem, bila bi mi čast da jednog dana i sam ispričam svetu jednu takvu priču.