Poznata je izreka da je pas čovekov najbolji prijatelj. Od svih životinja, psi su među prvima osvojili naša srca i postali verni saputnici u životu. U prijateljstvu sa ljudima su vekovima, a novije naučne studije uče nas o tome koliko oni poboljšavaju kvalitet naših života.
Kod mene, prijateljstvo sa psima je počelo oko moje treće godine, sa malim patuljastim „avlijanderom“. Njega je moja porodica prihvatila kao lutalicu koja došla pred naša vrata. Bio je crn, sa par belih šara. Voleo je da „krade“ našu obuću. Sećam se da je znao da sakupi sve naše patike i cipele, kada odemo na more i spava među njima. Verujem da je tako osećao da nam je bliži.
Krajem devedesetih godina, dobili smo pekinezera, kao poklon od jednog očevog prijatelja. Zvala se Loki. Bila je stara, ne previše umiljata i koračala je „ponosno“ kroz kuću. Ona je na svet donela Suzi, koja je bila vrlo posebna. Nije znala da laje, imala je naglašenu prgavu narav, ali je znala da bude vrlo umiljata. Neplanirano, Suzi nam je godinu dana kasnije podarila Micu, koju smo nešto kasnije odlučili da zadržimo.
Mica je bila kovrdžava, nežne prirode i prodornog laveža. Ceo komšiluk je po tome pamti. Ona i Suzi su bili deo naše porodice od marta 98. godine do januara ove godine, kada je Mica nestala.
Sa radošću se sećam mnogih trenutaka provedenih sa njima. Pamtim njihova rođenja, odrastanje, niz smešnih situacija koje su nam se događale. Razvio sam svest o njihovim potrebama još kao mali, i od tada sve više učio od njih.
Nakon Micinog nestanka, odlučili smo da neko vreme nemamo pse. Gubitak psa je bolan, i ostavi traga na umu i srcu. A bol je nešto od čega čovek instinktivno beži.
Dok jedne noći, moja majka nije pronašla Belu ispod automobila i donela je kući. Na šta sam odmah negativno reagovao, jer nisam želeo psa. Nisam želeo ni da je pogledam, ne zato što sam tvrdoglav, nego zato što sam se plašio da neću istrajati u svojoj odluci.
Tako je i bilo. Izgledala je kao bela čupava lopta, sa crnim očima, nosom i usnama. Njena bojažljiva priroda me je osvojila. Dobila je moju pažnju i ljubav, a za uzvrat unela vedrinu u svakodnevni život.
Ujutru dok spavam, zna da uleti u moju sobu, puna poleta i radraganosti, i budi me kako bi se igrao sa njom. Takav dan mi uvek počne lepo, i često se zahvaljujem Bogu na tome.
Ono što sada mogu da kažem, nakon pet meseci Belinog odrastanja sa nama, jeste da mi je drago što smo ja i moja porodica na našem životnom putu dobili novog saputnika i što je to ovaj pas kojeg vidite na slikama.
Verujem da će ovo putovanje biti dugo i ispunjeno radošću, kao što su bila i sva prethodna.
